КУЛТУРНА ДОБРА СРБИЈЕ

НА

ЛИСТИ СВЕТСКЕ БАШТИНЕ

УНЕСКО

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу, основана 1945. године, промовише међународну сарадњу на пољу образовања, науке, културе и комуникације.

Од 191 земље чланице и шест придружених чланица, УНЕСКО је 1972. усвојио Конвенцију која се односи на заштиту светске културне и природне баштине. Конвенција представља међународни споразум на основу којег се врши проглашење, заштита, и очување културних и природних добара широм света, за које се оцењује да су од изузетне, универзалне вредности и значаја за човечанство. Конвенцију је ратификовало 186 земаља потписница. У оквиру Програма светске баштине, до сада је на Листи светске баштине (The World Heritage List) уврштено 890 добара, од тога 689 културних, 176 природних, и 25 мешовитих - културних и природних добара, која се налазе у 148 земаља потписница конвенције. Из Србије, на овој листи уврштени су: Стари Рас и Сопоћани (1979); манастир Студеница (1986); обједињени под именом Србија „Средњовековни споменици на Косову“ - манастир Дечани (2004), манастир Пећка патријаршија, манастир Грачаница и црква Богородице Љевишке (2006); и Археолошко налазиште Гамзиград – Ромулиана (2008). Такође, УНЕСКО је 13. јула 2006. српске споменике културе на Косову и Метохији „Средњовековни споменици на Косову“ ставио на Листи светске баштине у опасности (the List of World Heritage in danger), са још 31 културним добром из света.

Манастир Пећка патријаршија

Споменик културе уписан на УНЕСКО листу светске баштине: 2006

Основни подаци

• Место Пећ
• Општина Пећ
• Период градње 1220/1230
• Категорија од изузетног значаја
• Редни број у централном регистру СК 1370

Основ за упис у регистар Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе у Београду, бр. 428 од 25. октобра 1947.г. Општи закон о заштити споменика културе и природних реткости (Сл. лист бр. 81/2). Службени гласник РС 25/90

На самом улазу у Руговску клисуру недалеко од Пећи смештен је манастир Пећка патријаршија. Скупина пећких цркава вековима је духовно седиште и маузолеј српских архиепископа и патријараха. Храм Св. апостола подигао је у трећој деценији XIII века архиепископ Арсеније I. Његовом заслугом црква је осликана око 1260. Архиепископ Никодим (1321–1324) подигао је уз северну страну Св. апостола храм Св. Димитрија, а архиепископ Данило II (1324–1337) је са јужне стране изградио цркве посвећене Богородици Одигитрији и Св. Николи. Испред западних фасада Св. Димитрија, Св. апостола и Св. Богородице Одигитрије подигао је и монументалну припрату у виду велелепног отвореног трема. У време патријарха Макарија Соколовића елегантни отвори са двојним аркадама су зазидани. Читава историја стилова средњовековног зидног сликарства може да се сагледа на зидовима пећких цркава. Св. апостоли су украшавани и око 1300, затим око 1350, потом око 1375. и у два наврата у XVII веку. Црква Св. Димитрија живописана је први пут у време патријарха Јоаникија, око 1345, а нови слој фресака осликао је око 1619–1620. Георгије Митрофановић. Богородичина црква добила је фреске пре 1337, а припрата је осликавана у XIV и XVI веку, док је Св. Николу 1673/4. живописао сликар Радул. Манастир се перманентно конзерваторски штити. Од 2006. налази се на УНЕСКО Листи светске природне и културне баштине и Листи баштине у опасности.

Манастир Дечани

Споменик културе уписан на УНЕСКО листу светске баштине: 2004

Основни подаци

• Место Дечани
• Општина Дечани
• Период градње 1327/1335
• Категорија од изузетног значаја
• Редни број у централном регистру СК 1386
  

Основ за упис у регистар Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије у Београду, бр. 426 од 25. октобра 1947. г. Општи закон о заштити споменика културе и природних реткости ( Сл. лист ФНРЈ бр. 81/2 ). Службени гласник РС 25/90

 Манастир је као своју задужбину и маузолеј основао краљ Стефан Дечански, након чије смрти је радове наставио његов син Душан. Католикон посвећен Христу Пантократору саградио је између 1327. и 1335. фра Вита из Котора, при чему је план и структуру православног храма заоденуо романичком обрадом фасада са обиљем скулпторалног украса. Фреско живопис је готово у целини сачуван и броји преко 1000 појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији. Посебно је занимљив низ историјских портрета и композиција владарске иконографије. Иконостас са престоним иконама је оригиналан као и већи део црквеног мобилијара. Дечанска ризница је најбогатија у Србији, са око 60 икона из XIV–XVII века, старим рукописима и осталим богослужбеним предметима. За разлику од цркве, скоро све остале манастирске грађевине су изгубиле свој првобитни изглед. Конзерваторски радови се предузимају на читавом комплексу још од тридесетих година нашег века и континуирано трају све до наших дана, пре свега у циљу чишћења живописа и санирања доста угрожених камених фасада и камене пластике. Дечани су од 2004. на УНЕСКО Листи Светске културне и природне баштине а од 2006. и на Листи баштине у опасности.

 Манастир Грачаница

Споменик културе уписан на УНЕСКО листу светске баштине: 2006

• Место Грачаница
• Општина Приштина - град
• Период градње 1310/1320
• Категорија од изузетног значаја
• Редни број у централном регистру СК 1367

Основ за упис у регистар

Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије у Београду, од 25. октобра 1947.г. Општи закон о заштити споменика културе и природних реткости (Сл. лист бр. 81/2). Службени гласник РС 16/90

 Манастирски црква Успења Богородице у Грачаници, задужбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији XIV века. Изведена у форми петокуполне грађевине са основом у облику уписаног крста, грачаничка црква спада у врхунска архитектонска остварења епохе. Средином XIV века дозидана је спољна припрата. Михаило и Евтихије, чувени сликари из Солуна, завршили су живописање до 1321. У централној куполи, испод слике Христа Сведржитеља, представљени су Небеска литургија, пророци и јеванђелисти. У наосу су циклуси Великих празника, Христових страдања, Чуда и парабола, Христових јављања посмртних јављања, сцене из живота Богородице, св. Николе и Менолог. У олтару су евхаристичке и старозаветне теме. Милутин и његова жена Симонида, византијска принцеза, насликани су као владари по милости Божјој, јер им анђели с неба доносе круне. У припрати је насликана Лоза Немањића и Страшни суд, док су у спољној припрати сачувани фрагменти фресака сликани у XIV веку и два столећа касније, око 1570. Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и представа сахране грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379–1383. У манастиру се данас налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из XIV века, јединствена по својим димензијама (269 x 139 cm). Радови на конзервацији архитектуре и сликарства одвијали су се до 1999. Манастир је 2006. уписан на УНЕСКО Листу Светске културне и природне баштине и Листу баштине у опасности.

Црква Богородице Љевишке

Споменик културе уписан на УНЕСКО листу светске баштине: 2006

•  Место   Призрен
•  Општина Призрен
• Период градње 1306/1307
• Категорија од изузетног значаја
• Редни број у централном регистру СК 1369

Основ за упис у регистар Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС у Београду, бр. 352 од 11. марта 1948. године. Општи закон о заштити споменика културе и природних реткости (Сл. лист ФНРЈ бр. 81/2 ). Службени гласник РС 25/90

Призренску катедралу посвећену Богородици краљ Милутин је обновио 1306/7, на остацима цркве из XIII века, која је лежала на темељима базилике средњовизантијског периода (IX–XI век). Протомајстор Никола, који је највероватније дошао из Епира, остварио је почетком XIV века архитектонски веома успелу грађевину чије језгро чини петокуполна црква уписаног крста, опасана бочним опходним бродом и припратом са отвореним тремом (данас зазиданих пролаза), са кулом на западној страни. Турци су је претворили у џамију, а да би је прилагодили својим потребама, искуцали су фреске зидарским чекићем да би малтер лакше прионуо на зид који је потом прекречен. Веома оштећен живопис поседује изузетне вредности и спада међу најуспелије фреско-целине из доба владавине византијске династије Палеолога. То је дело протомајстора Астрапе из Солуна са сарадницима из око 1310–13. који је, судећи по сачуваном живопису, начинио изузетно оригиналан избор композиција, појединачних фигура, њихових иконографских решења како у детаљу, тако и у целини. Посебно су значајни портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су педесетих година, сликарство је испод слојева креча откривено 1950–52, а потом је чишћено и ретуширано у више наврата између 1969–79. Црква је гађана ватреним оружејм и спаљена марта 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, као и сликарство наоса. Од 2006. црква је на УНЕСКО Листи светске баштине и Листи баштине у опасности.