Територија Косова и Метохије седиште је културног и уметничког наслеђа српског народа и државе највише вредности, витално раскршће културе. Према публикованим подацима евидентирано је око 1300 локалитета, објеката, места, и просторних целина као културна наслеђе српског народа.

Јужна покрајина Србије, по својим споменицима културе припада богатим регијама Европе и њен је интегрални део, не само по броју историјских грађевина већ и по њиховој вредности. Не постоји подручје које тако драматично говори о историји једног народа, у овом случају српског народа и државе. Културно наслеђе на КиМ, покретна и непокретна културна добра, претрпела су најтежа оштећења и уништавања не само од последица ратних разарања већ и због прекида или смањења надзора и одржавања тог наслеђа.

У старању над српским културним наслеђем на КиМ, које је део свеукупне европске и светске културне баштине, значајан допринос треба дати очувању заштити цркава и манастира који су страдали у периоду од јуна 1999. до данас.

 

Српски народ, његова црква и држава одувек су чинили једно. То је врло лепо осликао речима М. Капор - ''Манастири и цркве су са својом архитектуром и својим фрескама свест једног народа о себи самом, храна опстанка. Нека врста пасоша за будућност или начина да се најтрагичнији часови преброде захваљујући сведочанству о сопственој вредности''.

Након повлачења српских безбедносних снага са простора Косова и Метохије, 10. јуна 1999, односно резолуцијом 1244, брига о очувању културног наслеђа Србије на КиМ препуштена је међународној заједници односно УНМИК администрацији која је својом уредбом ,неосновано, то право пренела на тадашње привремене институције КиМ. Самим тим а нарочито, једностраним, нелегалним проглашењем независности покрајине Косова и Метохије дошло је до прекида сарадње на пољу обнове, заштите и очувања српског културног наслеђа на КиМ. Србији се на отворен или прикривен начин онемогућава да брине о својој културној баштини на Косову и Метохији која је између-осталог и по свим светским и европским повељама, конвенцијама и декларацијама, њено неотуђиво право. Борба за очување права Србије ''да пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје'' (Ванкуверска декларација УН, 1976) је уједно и борба за очување суверенитета и државности на Косову и Метохији.

Усвајање Конвенције о заштити светске културне и природне баштине из 1972. у Паризу  коју  је  до  сада  потписало  167  земаља, чији смо и ми потписници,  као  и  стварање  Листе светске  културне  и  природне  баштине,  допринело  је  даљој  афирмацији  значаја баштине  човечанства  као  и  развоју  свести  да  добра  која  се  налазе  на националној територији, а уписана су у Листу светске баштине, представљају без нарушавања  националне  суверености  и  права  својине,  светско  наслеђе  за  чију заштиту  одговара  цела  међународна  заједница.

Допринос земаља потписница Конвенције подразумева финансијско и  интелектуално ангажовање, које треба да спречи да неки локалитети са признатом културном или природном вредношћу нестану. Такође, земље потписнице се обавезују да ће обезбедити не само добру заштиту локалитета од признате опште вредности на својој територији, већ да ће и заштити своје укупно национално наслеђе без обзира да ли је оно уписано у Листу светске баштине или не.

До 2002. био је онемогућен приступ споменицима културе и увид у стање, те ниједан пројекат заштите није могао бити спроведен. Све до марта 2004. вршило се игнорисање очувања културе баштине Србије на Косову и Метохији од стране привремених институција на КиМ, међународне заједнице, УНМИК-а, УНЕСКО-а и др.

Јасна је намера, да се Србија истисне са ових простора у сваком погледу па и у духовној и културној сфери а и у смислу фалсификовања историских података и чињеница путем разноразних публикација, књига, новинарских текстова, форума, изјава тзв. стручњака и званичника, а та кампања је све интензивнија. О томе говори и податак да је рађен и управо се опет ради нови попис - евидентирање културних добара - наслеђа Србије на Косову и Метохији и нова листа споменика културе без нас, чему све то? Намера је да српску културну баштину на Косову и Метохији преименује и пререгиструје као “добро Косова”, или како то кажу заведу као “аутентично” мислећи тиме да је аутетнтично да се назову “косовским” у политичком контексту нелегалног отцепљења и проглашења Косова. Познато је да су и како су регистрована културна добра у Републици Србији, као и сви остали споменици културе Србије на територији АП КиМ, те како су третирани свуда и на свим преговорима у Бечу, па чак и у неприхваћеном Ахтисаријевом плану. Посреди је, намера да се легализује уништавање споменика културе и остави забораву тај злочин.

Професор Алексеј Лидов из Русије био је, уз колеге из Аустрије, Италије и Бугарске, као члан тима УНЕСКО-а, који је 2004. после мартовског насиља, обишао Косово и саставио извештај о уништењу српске православне културне баштине. Лидов је тадашње стање описао као "културни геноцид". "То је тачно. Тешко је томе дати било какав други назив. Направили смо потпуни попис уништених споменика што је био тежак задатак, јер су сви наводили различите бројеве уништених цркава. Међутим, сада смо сигурни да су потпуно или делимично уништене 143 цркве. Косово је изузетно занимљив случај. Покушано је уништење културног сећања и сакралног простора како би се створила илузија да Срби тамо никада нису живели''. Квалификатив ''злочин против културне баштине'' на Косову и Метохији унет је и у Резолуцију 26, XXXI генералне конференције УНЕСKО-а.

Уништавање и скрнављење српске културне баштине је учињено пред снагама КФОР-а и УНМИК-а који нису предупредили или онемогућили овај вандализам, нити су нашли починиоце, што им је била дужност и обавеза. Напади и уништавања ове баштине се дешавају и до данашњих дана.

Од доласка међународних војних и цивилних представника на КиМ страдало је око 150 српских светиња. Према налазима стручњака, угрожени су и остали споменици српске културне баштине, који представљају раритете.
Постоји неуједначеност података због ситуације и стања на КиМ али је слика стања тотално промењена у периоду од 1999. до данашњих дана:

• Од јуна 1999. до маја 2001. срушено, оштећено или је поново оштећено 107 цркава и манастира;
• До средине 2003. срушено је или оштећено 110 цркава и манастира;
• 17- 18. марта 2004. уништено је и оштећено 34 цркава и манастира;
• Од укупно око 150 уништених и оштећених објеката, цркава и манастира српске културне баштине од 1999. до данас: 18 – споменика културе су непокретна културна добра у категорији од изузетног значаја, 43 – споменика културе су непокретна културна добра у категорији - културно добро. Што чини невероватан број од 61 споменика културе - културних добара Србије на Косову и Метохији који су унишени или оштећени.

Углавном су све цркве и многобројни манастири претрпели оштећења (пример су призренске цркве нарочито црква Богородице Љевишке и Св. Спаса, затим црква Св. Андрије Првозваног у Подујеву, црква Богородичиног Ваведења у Белом Пољу, Црква Св. Илије у Вучитрну и др.) до потпуног уништења (на пример манастири: Зочиште код Ораховца, Свете Тројице код Мушутишта, Девич код Србице, Долац код Клине, Св. Марка у Кориши, Светих Арханђела у Горњем Неродимљу, Св. Арханђела Михаила у Бузовику и други; и цркве: Св. Ђорђа у Призрену, Речанима и Сиги, Богородице Одигитрије у Мушутишту, Богородичина црква у Сувој Реци, Саборна црква Свете Тројице у Ђаковици, Рођење Пресвете Богородице у Софтовићу, Св. Николе у Приштини, Призрену, Словињу, Ђураковцу, Штимљу, Поповљану, Млечанима, Кијеву, Доњем Неродимљу, Сичеву, Бистражину, Љубижди и Чабићима, Св. Петке у Дрснику, Успења Пресвете Богородице у Шајковцу и друге) па и нестанка у виду затирања-нестанка трагова - темеља цркава (пример: црква Успења Богородице са парохијским домом у Ђаковици). Неколицина од назначајнијих и највреднијих грађевина - српске културне баштине је и данас угрожена и у опасности а игром случаја су се сачували и служе сврси као што су манастири: Грачаница, Дечани, Пећка Патријаршија, Соколица, Гориоч, Будисавци, Драганац, Дубоки Поток и други.

• У овом периоду је уништено и оштећено 5261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља широм КиМ, док на преко 50 гробаља не постоји ниједан читав споменик. Само за време мартовског погрома 2004. укупно је оштећено 15 српских гробаља из којих су ископавани мртви и разбациване њихове кости. Скрнављења и разарања не престају ни данас, гробља су претворена у својеврсну депонију, неприступачна и зарасла у коров и шипражје.
• Заједно са страдањем српске културне и верске баштине, уништено је и покрадено више од 10.000 икона, црквено-уметничких и богослужбених предмета који се увелико крчме на светском илегалном тржишту антиквитета и уметнина, старих рукописних књига и других раритета.

Високи Дечани је први културно-историјски споменик са територије Косова и Метохије који је од 2004. на Унесковој листи светске културне и природне баштине. Поред Дечана номинована су и уврштена 2006. на листу светске културне и природне баштине манастири Пећка Патријаршија и Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Проблема у организовању и конкретном раду, на заштити српске а и свеукупне културне баштине Србије на КиМ, има много. Проблем је првенствено у отежаном и онемогућеном приступу и конкретном раду а и у смислу физичке безбедности на непокретним културним добрима, нарочито оним који нису у оквиру српских ''енклава'' и под директном заштитом КФОР-а а таквих је највећи број. Споменици културе и преостали живи манастири и цркве ограђени су бодљикавом жицом и тиме изузети из живота предела-амбијента а знамо да их чувају они који су живот посветили њима - монаси. Манастир Дечани чува војска, као и Пећку патријаршију, манастир Гориоч, манастир Девич, Грачаницу па и српска гробља где су поломљени надгробни споменици и прекопани гробови. Чак и таква ''заштита'' се редукује, смањује и нелегално преноси од стране КФОР и УНМИК на локалне безбедносне структуре (КПС).


24. марта 2005. потписан је Меморандум о обнови 34 порушених споменика и верских грађевина у току марта 2004. и он се спроводи, траје и данас, средствима Савета Европе и Европске комисије. До сада је неколицина конака, цркава и манастира према Меморандуму обновљена и предата 2008. и почетком 2009. у надлежност Српске Православне Цркве. Меморандум препознаје потребу ''хитних интервентних мера на црквама и другим српским превославним објектима и зградама на Косову, оштећеним у марту 2004'', потпуно заборављајући, што је недопустиво, штету нанету српској културној баштини у периоду од 1999. до марта 2004, а тиме и одбијање УНМИК-а, КФОР-а и тадашњих ПИСУ да преузму одговорност за нанету штету. Меморандумом се међународној заједници приказује лажна слика и прикрива истина о самој обнови свеукупне српске културне баштине на КиМ а ПИСУ односно данашња једнострана и нелегална ''република Косово'' - ту обнову јавно представља као бригу за ''своју'' културну баштину.

УНЕСКО је још 2005. на позив наше државе, организовао донаторску конференцију и прикупио значајна средства за обнову споменика културе на Косовоу и Метохији. Тек ове 2009. УНЕСКО је започео са имплементацилом прикупљених средстава на појединим споменицима српске културне баштине на КиМ? И та средства се такође пласирају на поменуте објекте према наведеном Меморандуму?

Нажалост о преосталим (око 115) порушеним, оштећеним и угроженим црквама и манастирима нико осим државе Србије, Српске православне цркве и њеног народа не води рачуна. Као и досада и убудуће, држава Србија преко својих ресорних министарства подржава свеобухватну обнову и издваја средства за српску културну и духовну баштину на Косову и Метохији.

Спорно је и на који начин можемо објективно да се бавимо културном и природном баштином имајући у виду и реаговања албанских ''колега''. Није познато да је и једна једина доскорашња привремена институција или било који појединац протестовао или упутио оштар или било какав апел због уништавања које се догађа над српском културном баштином на КиМ.

И поред свега, вандализам се наставља, најновији извештаји са терена показују да су цркве које су скоро обнављане, као и оне које су биле само оштећене или изнутра запаљене руше и уништавају и изнова скрнаве као и српска гробља широм Косова и Метохије. С друге стране настоји се да се рушевине наших храмова уклоне и тиме избрише сваки траг њиховог постојања али и трагови злочина над њима, драстичан пример је црква у Ђаковици.

Пажљиво осмишљавање и контролисање антисрпског насиља је довољно да одвраћа Србе од Косова и Метохије и уједно ниског интензитета за УНМИК како би реаговао на непостизавање стандарда, чиме им је омогућено претварање код међународне заједнице да је постигнут напредак.

Без јасне дефиниције срског културног, верског и свеукупног наслеђа на Косову и Метохији, како су подељене одговорности и како се одвија процес доношења одлука, сви актери суочени су, већ пуних 10 година, са процедуралним нејасноћама на институционалном нивоу, а свака организација која жели да помогне мора испочетка да открива све замршеније процесе у администрирању и заштити културних добара Србије на КиМ.

Стратешка оријентација у очувању културно историјских споменика, односно културних добара Србије на КиМ, није ад hoc старање о регистрованим споменицима културе него да се очување баштине оствари заједно са стратегијом опстанка и повратка Срба на Косово и Метохију.

Питање обнове и заштите културних добара на КиМ Србија одувек сматра једним од приоритета у очувању територијалне целовитости Србије, што је и потврђено више пута до сада у свим преговорима који су били, јер је заштита и обнова свих културних добара на КиМ, у овом случају првенствено српског културног и верског наслеђа на КиМ, важан основ за повратак и живот Срба на Косову и Метохији.

Србија улаже и чини напоре да се, у времену кад се покушава бесрамно прекрајање и фалсификовање прошлости, кад нема карике која недостаје, кад се чини да споменици културе, уметничка дела и др. без којих се не може и без којих наш индентитет не може да буде исти, пронађе решење које ће омогућити дугорочну и одрживу заштиту наслеђеног.